Zahar Pavlovič se zamislio i hteo da ode u bosjake, ali je ostao. Tuga
i nemaština su ga tako dirnule — zbog neke nepoznate griže savesti što
se otkrila u njegovom srcu poželeo je da neumorno hoda zemljom, da
susreće tugu u svim selima i da plače na tuđim grobovima. Ali sprečili
su ga predstojeći poslovi: starosta mu je dao da opravi zidni časovnik, a
sveštenik da naštimuje klavir. Zahar Pavlovič nikad u životu nije slušao
muziku — jednom je u sreskom mestu video gramofon, ali su ga seljaci
dokusurili i nije svirao: gramofon je stajao u krčmi, zidovi kutije bili su
odvaljeni kako bi se mogla videti prevara i onaj ko peva, a u membranu
je bila udenuta igla za krpljenje. Proveo je mesec dana u štimovanju
klavira, isprobavajući setne zvuke i razgledajući mehanizam koji je
stvarao takvu nežnost. Zahar Pavlovič je udarao u dirku — tužna pesma
se rađala i nestajala; Zahar Pavlovič je gledao gore i čekao da se zvuk
vrati — bio je odveć lep da bi se nepovratno izgubio. Svešteniku je
dosadilo da čeka sa štimovanjem, pa je rekao: »Ti, čiko, nemoj badava
da puštaš tonove, nego se trudi da stvar završiš do roka, i nemoj
dokučivati smisao onoga što ti nije potrebno.« Zahar Pavlovič se uvredio
iz dubine svoga majstorstva i napravio u mehanizmu tajni deo koji se
mogao za sekund ukloniti ali se bez specijalnog poznavanja stvari nije
mogao otkriti. Posle je pop svake nedelje pozivao Zahara Pavloviča:
»Dođi, prijatelju, dođi, opet se izgubila tajna snaga muzike.« Zahar
Pavlovič nije napravio tajni deo zbog popa, niti zbog toga da sam često
odlazi do njega i uživa u muzici: ganulo ga je nešto sasvim suprotno —
kako je napravljena sprava koja uzbuđuje sva srca, koja čoveka čini
dobrim; radi toga je i ubacio svoj tajni deo, koji je bio u stanju da se
meša u milozvučnost i da je maskira grubim tonovima. Kada je, posle
deset opravki, Zahar Pavlovič shvatio tajnu mešanja zvukova i
mehanizam treperave glavne ploče, izvadio je iz klavira tajni deo i
zauvek prestao da se zanima za zvuke...
АНДРЕИ ПЛАТОНОВ
ЧЕВЕНГУР
